Mašta i ja

Kao što znamo retko kada sanjam, verovatno zato što puno maštam dok su mi oči otvorene.
Tako je i bolje, podmukli snovi te uvuku na svoj način tamo gde možda i nisi želeo da budeš.
Uvuku te tamo gde nemaš nikakvu kontrolu nad sobom, tamo gde si marioneta sopstvenih senki.
Duša ti se otvori pa progovori, rodjena si sasvim sama za sebe.
Korakom gazim ulicama kao i ljudi. I dok gazimo ulicama umesto njihovih i mojih kolena - klecaju ulice.
Oni svi se love na ulicama, ljudi. Progone se. Krvare u svom ogromnom moralu. Imaju poverenja jedni u druge, ulice krvare od poverenja. Imaju postovanja jedni za druge, ulice krvare od njihovog postovanja. Imaju vremena za svoju decu, deca im krvare od tuge i zapostavljenosti. Ulicama me love ljudi a ja nikada nisam htela da imam nista sa njima. Htela sam tu na ulici da budem sama. Budi sama. Treba mi kao i tebi svet otvoren za poglede i trčanje, svet bez normi i lažnih moralnih obaveza koje niko ne ispunjava. I ja ću ga stvoriti, imam jutro i veče, imam miris moje kože. Biće to dovoljno.
Sanjala sam zagrljaj, ustvari bio je to nekakav reljef plavog zagrljaja. Bio je to obris nekog zagrljaja prekriven plavom svilom ispod koje se samo ocrtavao zagrljaj. Taman da otrgnem svileni pokrivač, oči mi se umotaše u mokru, slanu i crnu svilu. Probudila sam se a pored mene je ležao leš, leš moje mašte.
Leš moje mašte u rastrganim i pocepanim parčićima plave svile. Legla sam pored nje i šaputala sam joj stvari koje šapuću samo devojčice od pet godina. Šaputala sam joj šapat krupnog jesenjeg hrastovog lišća kako pucketa pod našim nogama, šaputala sam joj olovku kako piše pod listom papira. kako piše po tom listu, piše o našem susretu, pšse kako smo se ja i on sreli, sreli se kao dva stiha na listu papira. Dva stiha, salivena jedna za drugi. Šaputala sam joj kako ta ista olovka piše, šuška i crta saliveni dečiji zagrljaj. Šaputala sam joj to sve dok potpuno nije istrulila i izčeznula.
Nikada neću biti toliko zauzeta da zaboravim, nikada neću biti toliko zauzeta da detetu koje mi pridje sa maštom ne poklonim par tenutaka da zajedno maštamo ili da zajedno hodamo kako hodaju pingvini. Par mojih "potrošenih" trenutaka mi neće srušiti svet.
A sve i da hoće ja zaista ne bih mogla da odolim parčetu dečije mašte i osmeha. Parčetu one mašte koju grlim svakoga dana saliveno, parčetu one mašte sa glupim ustima, parčetu porodice, parčetu u koje sam zaljubljena, parčetu moga života.
Toliko zauzeta neću biti nikad, držaću ti palčeve i danas. Držim palčeve mome parčetu mašte, mome parčetu mene.