Mašta i ja

Kao što znamo retko kada sanjam, verovatno zato što puno maštam dok su mi oči otvorene.
Tako je i bolje, podmukli snovi te uvuku na svoj način tamo gde možda i nisi želeo da budeš.
Uvuku te tamo gde nemaš nikakvu kontrolu nad sobom, tamo gde si marioneta sopstvenih senki.
Duša ti se otvori pa progovori, rodjena si sasvim sama za sebe.
Korakom gazim ulicama kao i ljudi. I dok gazimo ulicama umesto njihovih i mojih kolena - klecaju ulice.
Oni svi se love na ulicama, ljudi. Progone se. Krvare u svom ogromnom moralu. Imaju poverenja jedni u druge, ulice krvare od poverenja. Imaju postovanja jedni za druge, ulice krvare od njihovog postovanja. Imaju vremena za svoju decu, deca im krvare od tuge i zapostavljenosti. Ulicama me love ljudi a ja nikada nisam htela da imam nista sa njima. Htela sam tu na ulici da budem sama. Budi sama. Treba mi kao i tebi svet otvoren za poglede i trčanje, svet bez normi i lažnih moralnih obaveza koje niko ne ispunjava. I ja ću ga stvoriti, imam jutro i veče, imam miris moje kože. Biće to dovoljno.
Sanjala sam zagrljaj, ustvari bio je to nekakav reljef plavog zagrljaja. Bio je to obris nekog zagrljaja prekriven plavom svilom ispod koje se samo ocrtavao zagrljaj. Taman da otrgnem svileni pokrivač, oči mi se umotaše u mokru, slanu i crnu svilu. Probudila sam se a pored mene je ležao leš, leš moje mašte.
Leš moje mašte u rastrganim i pocepanim parčićima plave svile. Legla sam pored nje i šaputala sam joj stvari koje šapuću samo devojčice od pet godina. Šaputala sam joj šapat krupnog jesenjeg hrastovog lišća kako pucketa pod našim nogama, šaputala sam joj olovku kako piše pod listom papira. kako piše po tom listu, piše o našem susretu, pšse kako smo se ja i on sreli, sreli se kao dva stiha na listu papira. Dva stiha, salivena jedna za drugi. Šaputala sam joj kako ta ista olovka piše, šuška i crta saliveni dečiji zagrljaj. Šaputala sam joj to sve dok potpuno nije istrulila i izčeznula.
Nikada neću biti toliko zauzeta da zaboravim, nikada neću biti toliko zauzeta da detetu koje mi pridje sa maštom ne poklonim par tenutaka da zajedno maštamo ili da zajedno hodamo kako hodaju pingvini. Par mojih "potrošenih" trenutaka mi neće srušiti svet.
A sve i da hoće ja zaista ne bih mogla da odolim parčetu dečije mašte i osmeha. Parčetu one mašte koju grlim svakoga dana saliveno, parčetu one mašte sa glupim ustima, parčetu porodice, parčetu u koje sam zaljubljena, parčetu moga života.
Toliko zauzeta neću biti nikad, držaću ti palčeve i danas. Držim palčeve mome parčetu mašte, mome parčetu mene.

Svesna da neću uspeti

Čovek je tajanstveno čudo koje se kreće između dva smrtonosna činioca: vremena i prostora. Život tela počiva na pozitivnim i negativnim strujanjima i kada su ova strujanja u ravnoteži – mi smo u harmoniji. Šta se dešava kad nismo?
Vitlamo jezikom svakodnevno po čeljustima, kuckamo ga o nepca i zube izgovarajući sve i svašta, pa se odjednom, naizgled bezrazložno ujedemo za njega. Upitamo li se zašto? Je li to baš tek tako, slučajnost neinspirisana ičim?
Šta se to desi pa se majstor koji je u profesionalnoj karijeri osvetlio tuce gradova omaškom uhvati za fazu pod naponom umesto za nulu? Zašto je obućar koji je obuo ljude u svim tim gradovima, koji je žmureći ukucao milione ekserćiča bez greške, iz čista mira zakucao nokat palca u štiklu? Koja sila produži, ili skrati korak na stepenicama u kući u kojoj je čovek rođen, na kojima je prohodao i prelazio ih u svim mogućim varijantama, a sada se po prvi put od detinjstva gadno stropoštao niz njih i polomio nogu? Onda sedne i kuka nad svojim prokletstvom i zlohudom sudbinom: „ Što baš meni da se desi? Da se jadan za mladicu uhvatim uvela bi...“ - razmišlja o posledicama, a ne o uzrocima.
Nije to slučajnost, nezgoda... Ne – to je samokažnjavanje. Neka sila od taloženog kajanja, suprotstavljena našoj nameri, dočeka tren kad nema vremena za pravdanje i refleksni pokret učini uzrokom nesreće. Ogrešenja koja nosimo duboko u podsvesti i koja su dočekala trenutak da se ispolje u nesvesnoj radnji, da poremete jednačinu pokreta, da rezultiraju i fizičkim kaznama. Pulsiraju grehovi neosetno u nama, jer ipak i najgori od nas imaju savest.
I razmišljaš tako na klozetskoj šolji, u velikoj nuždi, sa nogom u gipsu. Sediš u pozi u kojoj bi se ukočio i jogi majstor prvog reda. Svestan si da nećeš uspeti sam da ustaneš. Trebaće ti nečija ruka pomoći, možda baš ona o koju si se ogrešio, kojoj pre njenog stiska podrške ti duguješ dodir izvinjenja.

Graditelj porušenog

Sedeo si jednog dana, a u blizini je "sedeo" i jedan lep špil karata. Pa si odlučio malo da se igraš, da ti prođe vreme, da se zabaviš. Naslonio si prve dve karte, jednu na drugu i shvatio da može da se napravi kula. Zašto da ne, možeš pokušati, i ako ne uspeš, nije ništa strašno. Složio si još dve, pa još dve, i eto prvog sprata! Svidelo ti se, lepo izgleda, stabilno je, već u glavi zamišljaš drugi sprat, jedva ga čekaš. I nastavljaš da gradiš, drugi ide malo nespretno, nestrpljiv si, nisi dovoljno iskusan, iza sebe imaš samo prvi sprat, a prvi je bio lagan, nisi ni shvatio kad si počeo da gradiš. Ali ide dobro, završen je i drugi, nije sve stabilno kao prvi, ali ne možeš sačekati treći.
O vrhu i ne razmišljaš, daleko je vrh, možda i naiđe nešto bitnije, pa vratiš karte u špil. Možda naiđe nešto bitnije, pa da...'ajde onda malo da požurim, da ne prekidam sad. I kreneš treći, već si malo uvežban, pa četvrti, malo kreneš već napamet, ubrzaš, i op, uruši se jedan deo! Glupost je bila u pitanju, obična sitnica, trenutak nepažnje, ali dovoljno. Kate su lagane, kula je krhka, jer što više i brže ideš, sve je nestabilnije. Ali imaš još vremena i volje, malo ojačaš prvi sprat, lepo središ ove ostale, i za čas si tu gde si stao.
Nastavljaš dalje, sreća pa se nije urušila cela, dobro si prošao, a i da se urušila, nije bitno, to su karte, biće ih još, a biće još i vremena. I fino zidaš dalje, uživaš da je gledaš posle svakog sprata. Dobro ti ide, pa uživaš i dok gradiš. Bude po neka rizična sitnica, ali izdržiš, a izdrži i ona.
Gradiš, gradiš, gradiš, uživaš i pogledaš na sat. Proveo si sate gradeći kulu! Ne izgubio, već proveo. Ili igubio? Ma nisi izgubio, vidi kako je lepa kula i visoka, svi bi voleli takvu kulu. Nastavljaš, sa malo strahopoštovanja prema kuli, velika je, dugo se gradila. Ali prokleti sat ti ne da mira, sve češće gledaš u njega, lepo ti je dok gradiš kulu, ali ne možeš prestati da gledaš u sat, da računaš koliko si vremena proveo. Ili izgubio?
Shvataš da je razlika između izgubio i proveo u tome da li će kula biti završena ili ne. Više i ne razmišljaš dok gradiš, radiš to mehanički. Toliko obraćaš pažnju na vreme, da si kulu malo i zapostavio, ovih poslednji par spratova ne izgleda tako lepo.
Malo si ožedneo, a ima i drugih stvari, možda gradnja kule nije za tebe? Posle svega, ti si je ipak počeo graditi iz dokolice, a ne zato što voliš graditi kule. Ali kako sada da prestaneš, toliko će vremena biti izgubljeno! Za čoveka koji voli da ređa i ruši ponovo, možda karte nisu bile pravi izbor za materijal, ako si hteo da ovo ostane malo duže?
A da malo ojačaš karte, nekim lepkom, neko ojačanje, samo da je stabilnije, da ti više odgovara. Ali onda to nisu te karte, ako su više uopšte i karte, trebao si drugo nešto uzeti. Ignorišeš to, napravićeš ovo.
Nastavljaš da gradiš, shvataš da se plašiš. Kula je porasla, baca senku na tebe, malo se i krivi, izobličena je, nije ono što želiš, ali ne sme da se sruši. Toliko si vremena izgu...potrošio. Ne uživaš više u gradnji, shvataš to kao neku obavezu i posao, čak ti se i kula sve manje dopada. Svaki put kada je pogledaš, vidiš u njoj ono što si izgubio, a ne što si dobio.
Razmišljaš da je srušiš, ali ne možeš. Nisi samo ti u pitanju, valjda se i te karte nešto pitaju. Koliko si ih vremena držao uz sebe, a mogao se neko drugi igrati. Duguješ njima da završiš ovo, da ova kula ostane.
Stigao si blizu kraja, još par karata, i gotovo je. Ali šta će ostati? U pogledu na kulu više i ne uživaš. Zavoleo si karte, toliko vremena si proveo sa njima, svaku pažljivo dodirnuo, namestio, okrenuo, brinuo se o njoj. Pa ipak, prema svemu si postao ravnodušan.
Ako je završiš, da li ćeš je i dalje želeti ili ćeš je ostaviti da tu stoji, reda radi, da ono vreme ne postane izgubljeno? Možda je i opet zavoliš kada se završi, možda pronađeš nešto novo u njoj kada bude kompletna. A možda i ne pronađeš ništa novo i praznina ostane, razočaraš i karte i sebe, i one ljude koji su ti u početku zavideli. Možda. Za toliko proteklog vremena "možda" je teška reč, neprijatna, hladna, i više zvuči kao "ne", nego kao "možda".

Želje

Za moje rodjenje poručena je piramida torta, očekivalo se veliko slavlje i puno zvanica.Puno pozivnica je bilo tj da budem iskrena prodavale su se karte za ulaz, i nisu bile jeftine. a nije bilo baš ni interesenata. i eto ! nagomilala se neprodata kula od karata. Kraljičini roditelji, zabinuti šta će sada, poslali su kućepaziteljku da dovede makar par uličnih prolaznika, i ona se žena vratila sa dvojicom a oni su bili Android i Nakaza. Kraljičin otac je umirivao kraljičinu majku, shhh shhh, ne sekiraj se mila moja, sve je na svom mestu, i oni će joj poželeti lepe želje .Životne.
Nakaza je rekao : "zato što me se gadite, neka vaša mala dobije amneziju svog porekla i krvi !"
Sve je zagrmelo, sevnule su munje i rascepile se zavese, Nakaza je iščezao.
Onda bliže kolevci stupa Android i pobedonosno kaže: "u 24. godini povratiće svoje pamćenje !"
Radost u njima.
Onda su pili i jeli tortu, koja se Androidu dopala, te je dobio i spakovano da nosi kući.
Danas sam napunila 24.godine!Srećan rodjendan,poželela sam sebi pre svih.
Taj 13.decembar ovog puta nije bio snežno beo,kao u dan rodjenja.Ovaj je blatnjav,pun magle.
Android se ljuljao na grani dok se Nakaza bezubo cerila,umivajući blatnjavo lice kapima kiše.

Hajde

Zavuci glavu u pesak kao noj, nije sramota plašiti se. Veća je sramota zbog straha sebe izgubiti, lutati lažima,
i nikad se više ne moći iz laži raspetljati. Priznaj najzad sebi da je voliš, ne navlači oblake iznad
vaših glava, ne prizivaj oluje u srcima kad ne treba... A samo pogledaj, okom ti sunce zrcali i one žute pegice
koje se zakotrljaju uvek kad je vidiš..
I neznam šta ti je sad tako smesno, nisam ja uzalud tvoja drugarica, ne golicam ti rečima uzalud srce, ne vežem uzalud vetrove u čvorove, da ti misli one nežne, ne odnesu ko zna gde, ostavila sam ti samo lahore u prstima kad je ugledaš da je istog trena zagrliš, neka zraci sunca iz tvojih očiju, iz njenih očiju izbrišu svaku suzu.

Udahni

Tiha noć u kojoj osluškuje tišinu.Pucketanje vatre je jedini zvuk koji narušava savršenu harmoniju samoće.
Između stranica pročitanih knjiga,ostao je i najveći broj snova.
Udahnuti sebe kroz snove ponekad uspeva ali ne i  udahnuti život.
Tišinom je pred zoru zagospodario muk.