Čovek je tajanstveno čudo koje se kreće između dva smrtonosna činioca:
vremena i prostora. Život tela počiva na pozitivnim i negativnim
strujanjima i kada su ova strujanja u ravnoteži – mi smo u harmoniji.
Šta se dešava kad nismo?
Vitlamo jezikom svakodnevno po čeljustima, kuckamo ga o nepca i zube
izgovarajući sve i svašta, pa se odjednom, naizgled bezrazložno ujedemo
za njega. Upitamo li se zašto? Je li to baš tek tako, slučajnost
neinspirisana ičim?
Šta se to desi pa se majstor koji je u profesionalnoj karijeri osvetlio
tuce gradova omaškom uhvati za fazu pod naponom umesto za nulu? Zašto je
obućar koji je obuo ljude u svim tim gradovima, koji je žmureći ukucao
milione ekserćiča bez greške, iz čista mira zakucao nokat palca u
štiklu? Koja sila produži, ili skrati korak na stepenicama u kući u
kojoj je čovek rođen, na kojima je prohodao i prelazio ih u svim mogućim
varijantama, a sada se po prvi put od detinjstva gadno stropoštao niz
njih i polomio nogu? Onda sedne i kuka nad svojim prokletstvom i
zlohudom sudbinom: „ Što baš meni da se desi? Da se jadan za mladicu
uhvatim uvela bi...“ - razmišlja o posledicama, a ne o uzrocima.
Nije to slučajnost, nezgoda... Ne – to je samokažnjavanje. Neka sila od
taloženog kajanja, suprotstavljena našoj nameri, dočeka tren kad nema
vremena za pravdanje i refleksni pokret učini uzrokom nesreće. Ogrešenja
koja nosimo duboko u podsvesti i koja su dočekala trenutak da se
ispolje u nesvesnoj radnji, da poremete jednačinu pokreta, da
rezultiraju i fizičkim kaznama. Pulsiraju grehovi neosetno u nama, jer
ipak i najgori od nas imaju savest.
I razmišljaš tako na klozetskoj šolji, u velikoj nuždi, sa nogom u
gipsu. Sediš u pozi u kojoj bi se ukočio i jogi majstor prvog reda.
Svestan si da nećeš uspeti sam da ustaneš. Trebaće ti nečija ruka
pomoći, možda baš ona o koju si se ogrešio, kojoj pre njenog stiska
podrške ti duguješ dodir izvinjenja.
