Sedeo si jednog dana, a u blizini je "sedeo" i jedan lep špil karata. Pa
si odlučio malo da se igraš, da ti prođe vreme, da se zabaviš. Naslonio
si prve dve karte, jednu na drugu i shvatio da može da se napravi kula.
Zašto da ne, možeš pokušati, i ako ne uspeš, nije ništa strašno. Složio
si još dve, pa još dve, i eto prvog sprata! Svidelo ti se, lepo
izgleda, stabilno je, već u glavi zamišljaš drugi sprat, jedva ga čekaš.
I nastavljaš da gradiš, drugi ide malo nespretno, nestrpljiv si, nisi
dovoljno iskusan, iza sebe imaš samo prvi sprat, a prvi je bio lagan,
nisi ni shvatio kad si počeo da gradiš. Ali ide dobro, završen je i
drugi, nije sve stabilno kao prvi, ali ne možeš sačekati treći.
O vrhu i ne razmišljaš, daleko je vrh, možda i naiđe nešto bitnije, pa
vratiš karte u špil. Možda naiđe nešto bitnije, pa da...'ajde onda malo
da požurim, da ne prekidam sad. I kreneš treći, već si malo uvežban, pa
četvrti, malo kreneš već napamet, ubrzaš, i op, uruši se jedan deo!
Glupost je bila u pitanju, obična sitnica, trenutak nepažnje, ali
dovoljno. Kate su lagane, kula je krhka, jer što više i brže ideš, sve
je nestabilnije. Ali imaš još vremena i volje, malo ojačaš prvi sprat,
lepo središ ove ostale, i za čas si tu gde si stao.
Nastavljaš dalje, sreća pa se nije urušila cela, dobro si prošao, a i da
se urušila, nije bitno, to su karte, biće ih još, a biće još i vremena.
I fino zidaš dalje, uživaš da je gledaš posle svakog sprata. Dobro ti
ide, pa uživaš i dok gradiš. Bude po neka rizična sitnica, ali izdržiš, a
izdrži i ona.
Gradiš, gradiš, gradiš, uživaš i pogledaš na sat. Proveo si sate gradeći
kulu! Ne izgubio, već proveo. Ili igubio? Ma nisi izgubio, vidi kako
je lepa kula i visoka, svi bi voleli takvu kulu. Nastavljaš, sa malo
strahopoštovanja prema kuli, velika je, dugo se gradila. Ali prokleti
sat ti ne da mira, sve češće gledaš u njega, lepo ti je dok gradiš kulu,
ali ne možeš prestati da gledaš u sat, da računaš koliko si vremena
proveo. Ili izgubio?
Shvataš da je razlika između izgubio i proveo u tome da li će kula biti
završena ili ne. Više i ne razmišljaš dok gradiš, radiš to mehanički.
Toliko obraćaš pažnju na vreme, da si kulu malo i zapostavio, ovih
poslednji par spratova ne izgleda tako lepo.
Malo si ožedneo, a ima i drugih stvari, možda gradnja kule nije za
tebe? Posle svega, ti si je ipak počeo graditi iz dokolice, a ne zato
što voliš graditi kule. Ali kako sada da prestaneš, toliko će vremena
biti izgubljeno! Za čoveka koji voli da ređa i ruši ponovo, možda karte
nisu bile pravi izbor za materijal, ako si hteo da ovo ostane malo duže?
A da malo ojačaš karte, nekim lepkom, neko ojačanje, samo da je
stabilnije, da ti više odgovara. Ali onda to nisu te karte, ako su više
uopšte i karte, trebao si drugo nešto uzeti. Ignorišeš to, napravićeš
ovo.
Nastavljaš da gradiš, shvataš da se plašiš. Kula je porasla, baca senku
na tebe, malo se i krivi, izobličena je, nije ono što želiš, ali ne sme
da se sruši. Toliko si vremena izgu...potrošio. Ne uživaš više u
gradnji, shvataš to kao neku obavezu i posao, čak ti se i kula sve manje
dopada. Svaki put kada je pogledaš, vidiš u njoj ono što si izgubio, a
ne što si dobio.
Razmišljaš da je srušiš, ali ne možeš. Nisi samo ti u pitanju, valjda se
i te karte nešto pitaju. Koliko si ih vremena držao uz sebe, a mogao se
neko drugi igrati. Duguješ njima da završiš ovo, da ova kula ostane.
Stigao si blizu kraja, još par karata, i gotovo je. Ali šta će ostati? U
pogledu na kulu više i ne uživaš. Zavoleo si karte, toliko vremena si
proveo sa njima, svaku pažljivo dodirnuo, namestio, okrenuo, brinuo se o
njoj. Pa ipak, prema svemu si postao ravnodušan.
Ako je završiš, da li ćeš je i dalje želeti ili ćeš je ostaviti da tu
stoji, reda radi, da ono vreme ne postane izgubljeno? Možda je i opet
zavoliš kada se završi, možda pronađeš nešto novo u njoj kada bude
kompletna. A možda i ne pronađeš ništa novo i praznina ostane, razočaraš
i karte i sebe, i one ljude koji su ti u početku zavideli. Možda. Za
toliko proteklog vremena "možda" je teška reč, neprijatna, hladna, i
više zvuči kao "ne", nego kao "možda".
