Svesna da neću uspeti

Čovek je tajanstveno čudo koje se kreće između dva smrtonosna činioca: vremena i prostora. Život tela počiva na pozitivnim i negativnim strujanjima i kada su ova strujanja u ravnoteži – mi smo u harmoniji. Šta se dešava kad nismo?
Vitlamo jezikom svakodnevno po čeljustima, kuckamo ga o nepca i zube izgovarajući sve i svašta, pa se odjednom, naizgled bezrazložno ujedemo za njega. Upitamo li se zašto? Je li to baš tek tako, slučajnost neinspirisana ičim?
Šta se to desi pa se majstor koji je u profesionalnoj karijeri osvetlio tuce gradova omaškom uhvati za fazu pod naponom umesto za nulu? Zašto je obućar koji je obuo ljude u svim tim gradovima, koji je žmureći ukucao milione ekserćiča bez greške, iz čista mira zakucao nokat palca u štiklu? Koja sila produži, ili skrati korak na stepenicama u kući u kojoj je čovek rođen, na kojima je prohodao i prelazio ih u svim mogućim varijantama, a sada se po prvi put od detinjstva gadno stropoštao niz njih i polomio nogu? Onda sedne i kuka nad svojim prokletstvom i zlohudom sudbinom: „ Što baš meni da se desi? Da se jadan za mladicu uhvatim uvela bi...“ - razmišlja o posledicama, a ne o uzrocima.
Nije to slučajnost, nezgoda... Ne – to je samokažnjavanje. Neka sila od taloženog kajanja, suprotstavljena našoj nameri, dočeka tren kad nema vremena za pravdanje i refleksni pokret učini uzrokom nesreće. Ogrešenja koja nosimo duboko u podsvesti i koja su dočekala trenutak da se ispolje u nesvesnoj radnji, da poremete jednačinu pokreta, da rezultiraju i fizičkim kaznama. Pulsiraju grehovi neosetno u nama, jer ipak i najgori od nas imaju savest.
I razmišljaš tako na klozetskoj šolji, u velikoj nuždi, sa nogom u gipsu. Sediš u pozi u kojoj bi se ukočio i jogi majstor prvog reda. Svestan si da nećeš uspeti sam da ustaneš. Trebaće ti nečija ruka pomoći, možda baš ona o koju si se ogrešio, kojoj pre njenog stiska podrške ti duguješ dodir izvinjenja.

Graditelj porušenog

Sedeo si jednog dana, a u blizini je "sedeo" i jedan lep špil karata. Pa si odlučio malo da se igraš, da ti prođe vreme, da se zabaviš. Naslonio si prve dve karte, jednu na drugu i shvatio da može da se napravi kula. Zašto da ne, možeš pokušati, i ako ne uspeš, nije ništa strašno. Složio si još dve, pa još dve, i eto prvog sprata! Svidelo ti se, lepo izgleda, stabilno je, već u glavi zamišljaš drugi sprat, jedva ga čekaš. I nastavljaš da gradiš, drugi ide malo nespretno, nestrpljiv si, nisi dovoljno iskusan, iza sebe imaš samo prvi sprat, a prvi je bio lagan, nisi ni shvatio kad si počeo da gradiš. Ali ide dobro, završen je i drugi, nije sve stabilno kao prvi, ali ne možeš sačekati treći.
O vrhu i ne razmišljaš, daleko je vrh, možda i naiđe nešto bitnije, pa vratiš karte u špil. Možda naiđe nešto bitnije, pa da...'ajde onda malo da požurim, da ne prekidam sad. I kreneš treći, već si malo uvežban, pa četvrti, malo kreneš već napamet, ubrzaš, i op, uruši se jedan deo! Glupost je bila u pitanju, obična sitnica, trenutak nepažnje, ali dovoljno. Kate su lagane, kula je krhka, jer što više i brže ideš, sve je nestabilnije. Ali imaš još vremena i volje, malo ojačaš prvi sprat, lepo središ ove ostale, i za čas si tu gde si stao.
Nastavljaš dalje, sreća pa se nije urušila cela, dobro si prošao, a i da se urušila, nije bitno, to su karte, biće ih još, a biće još i vremena. I fino zidaš dalje, uživaš da je gledaš posle svakog sprata. Dobro ti ide, pa uživaš i dok gradiš. Bude po neka rizična sitnica, ali izdržiš, a izdrži i ona.
Gradiš, gradiš, gradiš, uživaš i pogledaš na sat. Proveo si sate gradeći kulu! Ne izgubio, već proveo. Ili igubio? Ma nisi izgubio, vidi kako je lepa kula i visoka, svi bi voleli takvu kulu. Nastavljaš, sa malo strahopoštovanja prema kuli, velika je, dugo se gradila. Ali prokleti sat ti ne da mira, sve češće gledaš u njega, lepo ti je dok gradiš kulu, ali ne možeš prestati da gledaš u sat, da računaš koliko si vremena proveo. Ili izgubio?
Shvataš da je razlika između izgubio i proveo u tome da li će kula biti završena ili ne. Više i ne razmišljaš dok gradiš, radiš to mehanički. Toliko obraćaš pažnju na vreme, da si kulu malo i zapostavio, ovih poslednji par spratova ne izgleda tako lepo.
Malo si ožedneo, a ima i drugih stvari, možda gradnja kule nije za tebe? Posle svega, ti si je ipak počeo graditi iz dokolice, a ne zato što voliš graditi kule. Ali kako sada da prestaneš, toliko će vremena biti izgubljeno! Za čoveka koji voli da ređa i ruši ponovo, možda karte nisu bile pravi izbor za materijal, ako si hteo da ovo ostane malo duže?
A da malo ojačaš karte, nekim lepkom, neko ojačanje, samo da je stabilnije, da ti više odgovara. Ali onda to nisu te karte, ako su više uopšte i karte, trebao si drugo nešto uzeti. Ignorišeš to, napravićeš ovo.
Nastavljaš da gradiš, shvataš da se plašiš. Kula je porasla, baca senku na tebe, malo se i krivi, izobličena je, nije ono što želiš, ali ne sme da se sruši. Toliko si vremena izgu...potrošio. Ne uživaš više u gradnji, shvataš to kao neku obavezu i posao, čak ti se i kula sve manje dopada. Svaki put kada je pogledaš, vidiš u njoj ono što si izgubio, a ne što si dobio.
Razmišljaš da je srušiš, ali ne možeš. Nisi samo ti u pitanju, valjda se i te karte nešto pitaju. Koliko si ih vremena držao uz sebe, a mogao se neko drugi igrati. Duguješ njima da završiš ovo, da ova kula ostane.
Stigao si blizu kraja, još par karata, i gotovo je. Ali šta će ostati? U pogledu na kulu više i ne uživaš. Zavoleo si karte, toliko vremena si proveo sa njima, svaku pažljivo dodirnuo, namestio, okrenuo, brinuo se o njoj. Pa ipak, prema svemu si postao ravnodušan.
Ako je završiš, da li ćeš je i dalje želeti ili ćeš je ostaviti da tu stoji, reda radi, da ono vreme ne postane izgubljeno? Možda je i opet zavoliš kada se završi, možda pronađeš nešto novo u njoj kada bude kompletna. A možda i ne pronađeš ništa novo i praznina ostane, razočaraš i karte i sebe, i one ljude koji su ti u početku zavideli. Možda. Za toliko proteklog vremena "možda" je teška reč, neprijatna, hladna, i više zvuči kao "ne", nego kao "možda".

Želje

Za moje rodjenje poručena je piramida torta, očekivalo se veliko slavlje i puno zvanica.Puno pozivnica je bilo tj da budem iskrena prodavale su se karte za ulaz, i nisu bile jeftine. a nije bilo baš ni interesenata. i eto ! nagomilala se neprodata kula od karata. Kraljičini roditelji, zabinuti šta će sada, poslali su kućepaziteljku da dovede makar par uličnih prolaznika, i ona se žena vratila sa dvojicom a oni su bili Android i Nakaza. Kraljičin otac je umirivao kraljičinu majku, shhh shhh, ne sekiraj se mila moja, sve je na svom mestu, i oni će joj poželeti lepe želje .Životne.
Nakaza je rekao : "zato što me se gadite, neka vaša mala dobije amneziju svog porekla i krvi !"
Sve je zagrmelo, sevnule su munje i rascepile se zavese, Nakaza je iščezao.
Onda bliže kolevci stupa Android i pobedonosno kaže: "u 24. godini povratiće svoje pamćenje !"
Radost u njima.
Onda su pili i jeli tortu, koja se Androidu dopala, te je dobio i spakovano da nosi kući.
Danas sam napunila 24.godine!Srećan rodjendan,poželela sam sebi pre svih.
Taj 13.decembar ovog puta nije bio snežno beo,kao u dan rodjenja.Ovaj je blatnjav,pun magle.
Android se ljuljao na grani dok se Nakaza bezubo cerila,umivajući blatnjavo lice kapima kiše.

Hajde

Zavuci glavu u pesak kao noj, nije sramota plašiti se. Veća je sramota zbog straha sebe izgubiti, lutati lažima,
i nikad se više ne moći iz laži raspetljati. Priznaj najzad sebi da je voliš, ne navlači oblake iznad
vaših glava, ne prizivaj oluje u srcima kad ne treba... A samo pogledaj, okom ti sunce zrcali i one žute pegice
koje se zakotrljaju uvek kad je vidiš..
I neznam šta ti je sad tako smesno, nisam ja uzalud tvoja drugarica, ne golicam ti rečima uzalud srce, ne vežem uzalud vetrove u čvorove, da ti misli one nežne, ne odnesu ko zna gde, ostavila sam ti samo lahore u prstima kad je ugledaš da je istog trena zagrliš, neka zraci sunca iz tvojih očiju, iz njenih očiju izbrišu svaku suzu.

Udahni

Tiha noć u kojoj osluškuje tišinu.Pucketanje vatre je jedini zvuk koji narušava savršenu harmoniju samoće.
Između stranica pročitanih knjiga,ostao je i najveći broj snova.
Udahnuti sebe kroz snove ponekad uspeva ali ne i  udahnuti život.
Tišinom je pred zoru zagospodario muk.